Đavo iz Huawei telefona
Šta ti je noćni đavo, napada kada se radni, porodični i već u pedesetim godinama pesnik zasluženo odmara i mirno hrče u krevetu.
Imam običaj da namestim dva mobilna telefona da me probude. Prvi službeni oko 5:15 i drugi privatni oko 5:25. U tom privatnom telefonu krije se ludi zec, da ne kažem pesnički đavo i on ponekad izleti i napravi dar-mar u mom životu mirnog porodičnog pedesetogišnjaka koji radi od 7 do 15 u jednoj sasvim običnoj firmi.
Ko bi još želeo da lik od pedeset i nešto godina skače po pesničkim događajima, vrišti, ispija rakiju i pivo i viče stihove što strašno zvuče (da oskrnavim Džonija Štulica)? To bi delovalo smešno i patetično, alkohol sam ostavio još pre dve godine, smirio se, pronašao sreću u porodici (u društvu divnog sina i lepe supruge). Kao što su rekli malom princu ono što pripitomiš tvoje je i ja sam mislio, bar sam uspešno verovao u to da sam uspešno pripitomio i sebe i svoje okruženje.
Međutim, tako ne misli đavo iz privatnog Huawei telefona koji iskače, smeje mi se u lice i kaže skoro prijateljski: ,,Zar si zaboravio?“
Zar si zaboravio tvoja ludovanja i šokove u Malom i Velikom klubu Akademije, kada je noć bila velika nepoznanica a svi ljudi su sijali kao zvezde dok neko vrišti sa bine a gomila ljudi vrišti iz publike?
Zar si zaboravio kako ste vi pesnici na nekom od Poezin partija u Malom klubu izneli nepoznatog lika koji je pao u nesvest, upišao se i usrao na podu a još uspeo i da razlupa mobilni telefon? Izneli ste ga napolje i nastavili pesnički događaj.
Zar si zaboravio kako je na drugi Poezin došla jedna radikalna feministkinja iz Novog Sada, promašila stepenik dok je silazila u Klub i razbila se ko zvečka dok je padala u mračnu jamu poetskog klabinga? Jaukala je kao će da umre, a onda je izašla na binu i na srpskom recitovala ni manje ni više nego pesmu grupe The Clash ,,London Calling“.
Elem, sve su to sećanja koja više smetaju nego što doprinose raspletu situacije, a situacija je sledeća:
Cane, jebote objavio knjigu poezije. Onaj Cane. Ulični hodač.
Zapravo, sada je već roker u penziji. Više sedi po TV tribinama nego što hoda i deli autoritativne savete, ali valjda je nekada bio Ulični hodač. Tako bar kaže legenda.
Nešto kao podnaslov
A sada pređimo na stvar, drama se nastavlja iz 2010. godine
(ili puževi su nekoliko sekundi u agoniji kada ih ubace u ključalu vodu)
Noćas u 10:24 iskače mi pesnik Damir Nedić iz Huawei telefona i baca mi link na Mesindžer. Zatim mi piše da Cane pominje Poezin. Ok.
Damir Nedić nije đavo, nego je pesnik iz Kragujevca. Mirne duže mogu da kažem da je povalio pola ženske publike po pesničkim klabinzima i da je bio neodoljiv u mlađim danima. Retko koja je izdržala da odoli ovom lepotanku tatarskog porekla i svi smo bili fascinirani njegovim zavodničkim moćima. Međutim, to je neki drugi Damir. Smirio se i on. Dobio je sede na zulufima, uozbiljio se i sada ima neku težinu u pokretima i mislima koja je verovatno postojala i ranije ali sada više dolazi do izražaja. U prevodu, na putu je da isto kao i ja postane dosadni deda-zakeralo i konačno pronađe sreću u usporenom kretanju po onome što je ostalo od prostora i vremena.
Otvorim ja tako taj link kad ono pazi Nova.rs, stranica posvećena kulturi i Canetova knjiga poezije.
„Ako ćeš već ovo da čitaš,
želim ti da se lepo osećaš“:
Cane objavio prvu zbirku poezije
„Ukrštene reči“
Ukratko, objavila Laguna. Treba podržati pesnika u razvoju. Ipak je to prva knjiga poezije.
Iz Lagune nam poletno poručuju da će suočiti čitaoce s istinom, držati ih budnim i neće im dati da predahnu. Ok, lepa najava. U tom duhu i dalje, hvatanje u koštac sa sudbinom i životom.
Cane ne namerava da poklekne, da baci peškir što bi se reklo u bokserskom žargonu. Još matori ume da zada po neki aperkat i kroše, nije to tek samo rok karijera domaćeg benda koji je uglavnom uspešno prepevavao pesme sa Zapada i dodavao notu prkosa, ritam bluza i provokacije. Uostalom to su svi radili u Jugi. Prepevali su kulturno nasleđe Zapada na srpski jezik i onda bi neka engleska ili američka pesma dobila lokalnu varijantu u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu…
Svakako treba biti iskren i dosledan i reći da Ulični hodač motiviše, a Mesečeva kći zagreva srce i dušu. Tu nema greške. Stvarno bih bio jadan kada bih pljuvao po ovom nasleđu, jer taj neki identitet je možda još jedino vredno što se u tragovima pojavljuje po Beogradu. Doduše na izdisaju, ali makar kao arhiva za buduće generacije.
Cane pesnik BRE
Elem, da se vratimo na Caneta pesnika.
Opšte je poznato da kada su kritičari kanonizovali Partibrejkerse, prvo su morali da zapljunu ono što je bilo pre nastanka ovog benda. Ne bih se vraćao na taj tekst, valjda još postoji kod njih na sajtu ali sve što je bilo pre njih samo su jadni pokušaji ,,novog talasa“ a oni su tome dali glavu i rep. Dakle pojavio se pravi, stameni, srpski rok bend koji je istrajao i izgradio svoju estetiku i ime u narodu. Ostali junaci su tu više epizodisti, a zna se ko je kralj čitave priče. Pa Cane i razbijači partija po gradu. To mora da se zna ili makar da se veruje u taj narativ.
Ostali su nešto kenjali-pevali bili umereno kreativni, ali eto Cane i ekipa su to zaokružili i postavili temelje sa naznakom na ,,srpski“ bend.
Braćo i sestre, sestre i braćo i tako to, povezivanje nacionalne i hrišćanske misli u čitav rok opus. Ok, to je legalno i legitimno kako bi rekao Koštunica. Nemam ništa protiv. Vera je ponekad način da čovek izađe iz besmisla i ponovo se rodi. Neka ostane na tome.
Ako je potrebno iz pakla besmisla koji je pokosio recimo članove benda EKV da se izađe verom u nešto i duša očisti, ja to podržavam. Kako je ono rekla Sonja Savić? U njihovo vreme beli prah je kružio po stolovima, bio je na izvolte. Pa onda razne teorije zavere da je neki Amerikanac to širio po gradu da bi se što pre razjebao socijalizam i slično… Svakakvi narativi tu postoje.
Dosledan svojoj ideji partibrejka,
razbija žurke po gradu
Ali da se vratimo na Caneta pesnika.
Pa stvar je vrlo jednostavna. On je partibrejker. Razbijač žurki po gradu. Slučajno ili namerno, događaj koji je organizovan 2010. godine u Malom klubu Akademije zvao se Poezin Party. Kapirate? Party. Dakle to je stvar doslednosti. Cane je došao na koncert svoj sina. Sin mu je muzicirao u Velikom klubu Akademije. Sasvim slučajno je svratio u Mali klub i video nas ,,umišljene i uobražene pesnike“. U Politici je nakon toga izjavio da mu je to prvi put uopšte da završi na nekom pesničkom događaju.
Dakle mi smo mu bili za prvi put. Skinuo je pesnički junf što bi rekli stari mangupi. Samo jednom se ljubi sve ostalo je varka, pa ako je pogrešno posle čovek vuče traume za čitav život. Eto, sada kada je objavio prvu knjigu poezije, najzad može uspešno da se oslobodi te strašne traume.
Cane nam poručuje preko Nove.rs
,,A u davnašnjoj kolumni za „Politiku“ Cane je pisao o jednoj pesničkoj večeri na maloj Akademiji… Zapitao je u jednom trenu „kakva je to poezija koja ne služi tome da se zaboraviš na trenutak ko si, ili da te otkrije sebi onakvim kakav dugo nisi bio“… Prisetio se, kako je napisao, baš te večeri zašto ljudi ne vole poeziju, zabeleživši:“
„To im je uvek bila asocijacija na umišljene i uobražene tipove koji sobom druge muče, svojim uverenjima i fantazijama koje ne oseća niko kao potrebne. Ali sve u svemu, drago mi je što postoje ljudi koji sebe nude pesmi iako mi se činilo da te pesme potčinjavaju svojoj želji da ih neko prihvati kao pesnike“.
Tako je to krenulo. On je nas opleo u Politici, a mi njega preko Betona, Malih novina, bloga B92… Cirkus iz 2010. koji je trajao neko vreme.
Tada me pozvao urednik Politike i pitao zašto smo objavljivali odgovore po drugim medijima i kakav je to način?
,,Pa prvi put ste se smejali gospodine kada sam vas pozvao da damo odgovor u Politici. Zašto se sada ne smejete?“
Besan, spustio mi je slušalicu. Dobra neka novinarska duša.
Cane mainstream, moralna gromada,
roker u penziji i tako to…
Što bi rekao naš narod, ušao, prošao, izašao, prokenjao se u Politici i otišao dalje.
Čak je čitav događaj povezao sa bombardovanjem Narodne biblioteke od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu jer valjda su se poklopili datumi, šta li već. Naš mali pesnički događaj prizvao mu je mnogo strašnije asocijacije, čak bombardovanje Narodne biblioteke Srbije, jebote… Kakav fleš u glavi. Na taj način je završio tekst u Politici.
Hajde da vidimo kako se Cane ponašao kao mlad roker na sceni.
Za njega je bar poznato da ima nezgodnu narav i kratak fitilj. Vrlo često je svoju publiku nazivao majmunima. Majmuni u prvim redovima koji skaču i divljaju umesto sa velikim poštovanjem da slušaju koncert Partibrejkersa. Zatim razne priče da ga zovu na rok scenu da izađe da peva negde u unutrašnjosti Srbije ali njega boli dupe jer upravo jede pljeskavicu i ne može sad.
Gomila skandala, vređanje sagovornika, svađalački ton, konflikti i slično obeležili su njegovu mladost ,,ljutog rokera“. Za njega bi neko mogao reći da je kao mlad roker bio šampion uobraženosti. Sad pod stare dane, malo je omekšao, postao prijatniji sagovornik, pa ga pozivaju i u ozbiljnije emisije a ne samo na temu popularne muzike.
Hajde razumeo bih da neko spominje uobraženost i umišljenost ko je divna duša, smerna, tolerantna, koja je spremna da sasluša sagovornika, razume druge i slično. Cane je sve suprotno od toga. Tvrd, netolerantan, sklon konfliktu, ispadima…
Znači OK je Cane da na rok sceni kad si bio klinac pevaš ,,kako se osećam“, da skidaš odeću, navlačiš na lice, okrećeš dupe publici, divljaš, a kada to uradi neko drugi na pesničkoj sceni onda gori Narodna biblioteka? Dolaze Nemci i sve izbombarduju? Da to nije dvostruki moral ili foliranje jednog lika koji je uvek gradio autoritet tako što je morao nešto ili nekoga da zapljune?
Možeš samo da sanjaš da ćeš da razbiješ
pesnički PARTY, bejbe <3 <3 <3
Prvi put došao na pesničko veče 2010. godine i pokušao da razbije pesnički Party. Prvi put objavio knjigu pesama ovih dana a Poezin Party još traje. Propao mu trud.
Poezin je organizovao pesničke Open Mic događaje u trideset beogradskih kljubova od 2009. godine pa do danas. Svakog meseca organizujemo pesnički Open Mic, sem leti (jul i avgust) kada proglasimo ,,godišnji odmor“ za pesnike i pesnikinje. Računajte sada koliko to traje. Ja neću, izračunajte sami.
Za deset godina Poezin Party događaja dobili smo lep prilog o nama na N1 u kulturnim dešavanjima. Pored toga i jako lep prilog u ,,Kulturnom dodatku“ lista Politika. Skromni smo, ne treba nam više. Pojavljivali smo se nekoliko puta u medijima, objavljivali nas u novinama, taman koliko treba. Ipak je to žurka, party za pesnike a ne akademska zajednica, a svakako ne književni centar moći.
Ne šurujemo sa Državom. Uglavnom nam odbijaju sve projekte. Na crnoj smo listi jer nismo baš naklonjeni establišmentu. Ne koketiramo, ne pravimo paktove, nemamo naše ljude u Ministarstvu kulture Republike Srbije i u Sekretarijatu Grada Beograda.
Nismo nešto u ljubavnim odnosima ni sa Drugom Srbijom. Sav taj NGO, politička korektnost, cancel kultura i dnevna politika nam ide ozbiljno na jaja. Ne uklapamo se u tu priču, ne šurujemo sa opozicijom i slično. Jebe mi se da li će mi Mika i Dobrica dati 2.000 evra za pesnički festival, ako dođu na vlast. Malo je to, nek odjebu. Neka se udavi Beograd.
Trenutno smo ponosni jer smo u saradnji sa klubom Močvara iz Zagreba uspeli da objavimo veliku slem antologiju hrvatske i srpske slem poezije ,,Slem nije mrtav, samo tako smrdi!“. Dok drugi razgrađuju, mi spajamo. Dok drugi prave razlike u jeziku, mi tražimo sličnosti.
Naše trajno opredeljenje su pesnički Open Mic događaji po gradu i vanredni pesnički slem događaji i slem festivali gde pesnički performeri izvode svoju poeziju bez papira u formi umetničkog performansa. Od nas dosta.
Cane, bio si nekad underground. Sada si deda-kenjac.
Ja sam takođe deda-kenjac ali sam i dalje underground.
Ti bejbe, to odavno nisi. Sada si glavna ulica.
Ako nisam u pravu budi Ulični hodač i dođi na Poezin Party. Da pročitaš svoje pesme. Ako ne smeš, baci peškir i predaj se. Biću nežan prema tebi, ne streljam poražene i ne bombardujem biblioteke.
Party će da traje i kada ti odeš.
***
