Đorđe Đorđević: ,,Slem je način izvođenja poezije direktno iz srca"

Na sajtu organizacije „Poezin“ čitam da Đorđe poeziju piše od svoje dvanaeste godine, po profesiji je filolog i bavi se savremenim teatrom.

Upoznavala sam ga u više navrata, prvo na večerima Slem-poezije a onda na radionicama „Plavog pozorišta“. Ako vas zanima o čemu Đorđe piše dok čeka trolu, kisne na putu do kuće ili u svom automobilu, šta je slem i po čemu su specifične predstave savremenog teatra a pre svega, ako želite da uronite u jedan intimniji deo svog bića, pa da ga hrabro pokažete svetu, ali ne znate kako, uživaćete u razgovoru koji sledi.

* Pišeš poeziju od svoje dvanaeste godine, u kom smeru se razvijalo tvoje pisanje i koliko su tvoje pesme drugačije sada u odnosu na period pre 10 godina?

Kao klincu omiljeni pesnik bio mi je Edgar Alan Po. Uživao sam u ritmu i unutrašnjoj rimi njegovih stihova i sviđale su mi se te mračne i melanholične boje koje su oni nosili i budili u meni. Poezija mi je bila sredstvo da izađem iz ljušture sopstvene usamljenosti. Kasnije sam počeo da imam sklonosti ka što slobodnijoj ekspresiji i eksperimentisanju sa formom. Tokom studija voleo sam da čitam američku poeziju šezdesetih, da bih negde pred kraj postao opčinjen poezijom apsurda Harmsa i Vedenskog. Ono što me posebno obraduje je kada pesma ima dozu samoironije-neke vrste galgenhumora. Veoma cenim i umeće minimalizma. Sa oduševljenjem sam iščitao Antologiju prvobitne poezije. U tim pesmama nalazio sam tu crtu transičnosti, taj ekstatički momenat. Tako se kretala i moja poetika, u početku pomalo romantičarski obojena, vremenom je postajala sve slobodnija i pratila moj životni proces. Pesme su uvek bile refleksija mog susreta sa stvarnošću, koja je, po meni, po definiciji apsurdna, neka vrsta moje reakcije na taj susret, potreba da se zapeva, zapleše ili još bolje ispusti krik..., nekada iz dosade, nekada iz straha, nekada iz osećaja potpune bespomoćnosti, nelagode, očaja...nekada iz osećaja neverovatne egzaltiranosti...ili tek onako-gonjen nekom neobjašnjivom silom.

Mislim da su mi pesme danas lucidnije, manje imaju suvišnih reči, čini mi se da sam malo usavršio stil, a opet baš u tim ranim pesmama ima neke čudne lakoće koju danas više ne primećujem.

* Šta je zapravo Slem poezija? Kako si se pronašao u njoj s obzirom na svoj pređašnji skepticizam prema pesničkim večerima (mislio si da su one strašno dosadne) i gde ljudi mogu da te slušaju i čitaju?

Po meni, ne može se govoriti u nekom žanrovskom smislu o slem poeziji kao takvoj. Svaka pesma može biti izvedena na slem način. Dovoljno je da se pesma nauči napamet i da se ima ideja da se izvodi za drugog. Da se stavi akcenat na komunikaciju, na susret sa publikom. U tom smislu slem je više neka vrsta spoja književnosti sa izvođačkom umetnošću, sa performansom. I potpuno romantičarska pesma u rimi može biti izvedena na slem način. Ideja je da se izađe iz okvira samo čitanja teksta, već da se važnost da i izvođenju. U pitanju je potreba za slobodom, da se impulsi iz kojih je pesma nastala, dakle jedan dublji sloj u odnosu na sam proizvod tj. tekst, ovaplote kroz samog pesnika na sceni: na licu, u glasu, u telu... sa ciljem da se omogući susret sa onim neiskazivim, sa doživljajima-kojih su reči samo pokušaj da se opiše nešto što prevazilazi okvire jezika. Sa slemom sam se susreo potpuno neplanirano na jednoj radionici ,,Plavog pozorišta" koja je za cilj imala da pomogne pesnicima da oslobode svoje performerske kapacitete na sceni dok izvode svoje stihove. Dopala mi se ideja i mogućnost da se radi na oslobađanju impulsa iz kojih je pesma nastala, da se celo biće uključi u ekspresiju i pesma ne samo pročita, već na neki način izvede u jednom performativnom činu i time omogući da se prenos desi na nesvesnom nivou. Svidela mi se mogućnost izvođenja poezije u noćnim klubovima, u polutami, u kafeima... Dok ljudi pijuckaju pivo, pesnici i pesnikinje izlaze na scenu i govore svoje stihove, ne čitaju ih ravnim monotonim glasom, već ih govore, direktno iz srca, obraćaju se publici i ogoljavaju i na taj način omogućavaju izlazak iz svakodnevne rutine i doživljavanja nečeg ekstraordinarnog, mogućnost svedočenja jednog čina-susreta pesnika sa drugim i samim sobom…

* Šta te pokreće na stvaranje? Pišeš li pod nekim neobičnim uslovima, na nesvakidašnjim mestima? O čemu zapravo govore tvoje pesme?

Obično kad se najmanje nadam dođe do neke vrste impulsa da se napiše pesma. Često kada sam jako umoran ili na neki način ovansebljen. Recimo dok čekam trolu, nakon dugog dana provedenog na poslu , ili dok se vraćam kući pokisao...na mobilnom, za kompom, na papiru, u kolima, u klupi u parku, na najrazličitijim mestima i situacijama...Redovno kucam stihove dok se vozim tramvajem, a imao sam trenutke da po ciči zimi, dok po najvećem snegu pokušavam da se probijem do svog doma, zastanem i zapišem misao ili neki stih da bih ih posle pretočio u pesmu. Bitno mi je da taj inicijalni impuls zabeležim, da mi ne pobegne. Moje pesme govore o meni i svetu koji me okružuje, mojoj percepciji tog sveta, susretu sa tim svetom i sa drugima, one su moj pokušaj da iskomuniciram i da se izrazim, da iskoračim i na neki način promenim stvarnost. Moja potreba za magičnim u prostoru u kome nema mnogo prostora za fantastično. Govore o mojim patnjama, snovima, najrazličitijim životnim situacijama, u kojima pronalazim istovremeno i humor i tragiku. O svemu onome što mi budi srce i intelektualno provocira. Govore o neobičnim uglovima sagledavanja svakodnevnih fenomena. O pokušaju da pobegnem od dosade. Kao u kakvoj čekaonici, gde svi obično sede, ćute i čekaju, a eto neko najednom počne da peva. I svi ga zaprepašćeno (po) gledaju. I svima je prilično zanimljivo. Na neki način to je skandal, što može da bude jako uzbudljivo. Svest i osećaj sopstvene fragilnosti i bespomoćnosti često me podstiče na pisanje, pa bi se moglo reći da pišem iz očaja, ali kad malo bolje razmislim, iza toga se krije snažan impuls za životom, detinja potreba za igrom i pažnjom, neka vrsta plesa i posvećivanja celog mog bića pred drugim, nepoznatim, i samim sobom.

* Kako doživljavaš Plavo pozorište? Postoji li predstava kroz čije si stvaranje i izvođenje uspeo, u najdubljem smislu te reči, da ispoljiš sve ono što ti zapravo jesi? Kakve sve mogućnosti pruža savremeno pozorište i po čemu se ono razlikuje od standardnog?

Plavo pozorište doživljavam kao jednu vrstu sigurne kuće, čudesnog prostora u kome je moguće na jedan strukturisan način baviti se sobom ili kako oni to kažu ,,carstvom ličnog‘‘. Smatram ih dragim prijateljima koji su mi puno pomogli u smislu samospoznaje, otvaranja uma i oslobađanja. Ja nisam nikada bio deo Plavog pozorišta kao trupe, već sam učestvovao u njihovom pedagoškom radu, kao polaznik studija antropološkog teatra pa smo jednom prilikom na kraju došli i do jedne predstave koja je za temu imala pitanje emancipacije. Mislim da mi je taj rad dosta pomogao u procesu odrastanja i samospozanje i da antropološko pozorište pruža mogućnost bavljenja sobom i rada na sebi koje klasičan teatar nema. U toj predstavi koja se zvala ,,Antigona-Antiratni resital-projekat emancipacije‘‘ radio sam kroz princip Hemona i mislim da je u priličnoj meri doprinela da doživim susret sa određenim aspektima svog bića koji su do tad bili skriveni i da ih ispoljim u početku prilično stidljivo, a onda kroz igranje sve smelije, i prema drugima. Antropološko pozorište nudi mogućnost rada na sebi i korišćenja pozorišta kao laboratorije za dublje upoznavanje sebe i svoje ,,problematične‘‘ ličnosti. To je pozorište u kome nema imitiranja i glume, u jednom pežorativnom smislu te reči, već se nudi mogućnost ekstatičkog prekoračenja svakodnevnog i racionalnog kroz bavljenje samim sobom u grupi sa drugima.

* U jednom tekstu kažeš da kroz pozorište tražiš što iskreniji odgovor na pitanje ko si ti kao ljudsko biće, skidajući sa sebe slojeve i slojeve lažnih identifikacija. Kako bi opisao proces odrastanja u tom smislu i koliko je i na koji način to uticalo na tvoje pesme i slem nastupe?

Odrastanje vidim kao priliku da se ponovo postane dete i u tome je trik. Na neki način odrastajući prestaješ da budeš dete, ali sa ciljem da postaneš poput deteta. Proces je sličan radu na skulpturi u kome se od recimo jedne gromade kamena skidajući sloj po sloj dođe umetničkog dela, tako i kroz osvešćivanje i igranje sa najličnijim sadržajima dolazimo do neke svoje suštine, neke verzije sebe, čije ovaploćenje na sceni nosi katarzičan moment. Moje pesme su uvek bile refleksije mene kao ljudskog bića u svetu u kome se nalazim, ovde i sada. U slem nastupima sam, na početku, pokušavao da primenim to što sam radio u pozorištu, ali sam se u nekom trenutku umorio od toga. Osećao sam se umorno i nemoćno. Počeo sam da verujem da dublja komunikacija među ljudima nije moguća ili da bar ja nisam u stanju da izađem iz ljušture svoje zatvorenosti i pokušam da na neki iole suvisao i uzbudljiv način iskomuniciram neke svoje bitnosti. Sada sam u nekoj fazi mirovanja. Dugo nisam nastupao i nemam trenutno potrebu za tim. Retko i pišem. Kod mene je to obično bivalo u fazama. Imao sam faze kada bih pisao nekoliko pesama za dan, a onda godinama ne bih ništa napisao. Mislim da je ovo zatišje pred buru.

* Iz ličnog iskustva znam da su ogoljavanje i potpuno razotkrivanje dugi, neretko teški procesi koji dovode do ispoljavanja najrazličitijih emocija, kako si ti to doživljavao, da li je neko iskustvo bilo isuviše bolno, možda previše iskreno za tvoje pojmove?

Da, svakako je tako i u tome treba naći pravu meru. Što bi se reklo-početi sa manjim i manje bolnim aspektima svoga bića. Pronaći neku svoju čvrstu indetifikaciju, neku svoju ,,bitnost'' i pokušati igrati se sa njom i na taj način razlakšati pritisak koji ona stvara. To ne znači odbaciti je, potisnuti ili narugati se, već naprotiv, dati joj važnost, ali ne na način da ona upravlja nama već obrnuto. Biti slobodan od težine tereta. E sad, u tome treba naći pravu meru i najsigurniji je put uz dobrog učitelja-u pozorišnom smislu to je reditelj. Kao pesniku, nekome ko je okrenut sebi i sam osmišljava svoje nastupe i vodi svoj process to često nije lako. Mislim da sam preterao jednom prilikom kada sam imao solo pesnički performans u klubu Gavez i izveo 20 pesama napamet jednu za drugom, a pri tome konceptualno osmislio ceo događaj tako što sam svirao između pesama određene instrumente i sve vreme na sceni pokušavajući da celim bićem uđem u neku vrstu transičkog zanosa…Pokušao sam da ovaplotim svoje najintimnije reakcije na susret sa apsurdnom stvarnošću. Dodirnuo neke najtananije slojeve u sebi i ogoleo se pred drugima. Osetio sam se jako ranjivim i povredljivim. Nije sve išlo kako sam planirao i zaista sam doživeo izlazak iz zone komfora koji je možda bio preteran. Mislim da me je taj događaj baš iscrpeo i da se još uvek oporavljam od tog susreta sa superlativom (apsurdom)-kako sam nazvao to veče. A opet bilo je predragoceno iskustvo. Može se reći da od tad kao da nemam više snage i motivacije da javno izvodim bilo šta, ali to je samo još jedna od faza kroz koju prolazim u procesu koji nazivamo život.

[youtube rWfOt5ewoow]

* Slušala sam tvoj nastup sa ,,Poetskog grada" iz 2016. godine. Primećujem da si u izvođenju pesme iskoristio tehnike savremenog teatra. Menjaš boju i frekvenciju glasa, brzinu izgovaranja teksta, igraš se. Da li to poigravanje nužno mora da ima veze sa emocijom i smislom pesme? Jesam li u pravu kada pomislim da slušaoce vraćaš u onaj istinski detinji svet igre?

To poigravanje je pokušaj sprovođenja jednog od principa antropološkog teatra, principa negacije, tj. umanjenja sile koju proizvodi identifikovanost sa sopstvenim emocionalnim iskustvom i ličnošću, što se sprovodi kroz poigravanje sa tekstom pesme- koji je rezultat intimnog doživljaja susreta sa stvarnošću. Svi ti načini pomažu da se oslobodi ekspresija od nečega što je manir ili što je uobičajeno i da se uđe, baš kao što si rekla, u sferu nesputane igre. To je bilo na početku mog susreta sa slem večerima u Beogradu. Sada prilično svedenije izvodim. Izlazim na scenu sa idejom da me niko neće razumeti i taj stav mi daje izvesnu slobodu da pokušam da ja nešto doživim u što slobodnijoj ekspresiji stihova koji, po definiciji, nose boje mog unutrašnjeg sveta i na taj način omogućim da i gledaoci, posmatrajući nešto o čemu ne mogu racionalno da sude, eventualno dožive susret sa mojom percepcijom sveta na jednom manje svesnom nivou, na nivou doživljaja, koji ne mora nužno biti prijatan. Pošto toliko zavisimo od mišljenja drugih idealno bi bilo izaći na scenu sa intencijom da se nesvidim drugima, ali to mi za sad ne polazi za rukom. I dalje nisam mnogo odmakao od početka, i dalje je tu pristuna jaka potreba da se dopadnem i to je ono što izvođenje čini patetičnim i dosadnim, dolazi do neke vrste preglumljavanja i afektiranja. Pokušavam da radim na tome, u potrazi sam za načinom kako da kroz što manje, kroz neku vrstu minimalizma, oslobodim i doživim što više. Shvatio sam i da preterana konceptualizacija takođe vodi u pogrešnom smeru. I dalje istražujem. Ne mogu reći da sam zadovoljan načinom na koji izvodim svoje pesme. Možda zato dugo nisam ni nastupao, ali mislim da se ova faza preispitivanja polako bliži kraju i da osećam potrebu da ponovo podelim svoje stihove sa drugima bez bilo kakvog preteranog očekivanja ili gordosti.

* Da li u privatnom životu primenjuješ tehnike usvojene u Plavom pozorištu i slemu?

Pa i ne baš svesno. Možda ponekad. Malo sam lenj i potišten, a to zahteva stalno ulaganje specijalnog napora volje. Mada su ti principi i iskustva zabeleženi duboko u mojoj memoriji pa hteo ne hteo moje akcije bivaju obojene njima. Više u nekoj viziji stvarnosti i odnosima sa drugima. Život vidim, kao što rekoh, kao neku vrstu čekaonice, a sam proces čekanja kao priliku za susret sa drugima i sa samim sobom, kao prilika za komunikaciju, za igru. Ideja slema je sabornost učesnika i publike. Pesnici i pesnikinje izlaze na scenu, razmenjuju svoje stihove sa publikom, dolazi do jedne žive interakcije. Odjednom dosadna čekaonica postaje mesto lude zabave. A sve vreme nema ničeg trivijalnog, već je reč o deljenju najličnijih doživljaja sa drugima što zahteva visok stepen poverenja, da ne kažem ljubavi.

* Kako povezuješ profesiju nastavnika engleskog sa poezijom i teatrom?

Nikako (smeh), koristim ponekad priliku da učinim svoje časove što kreativnijim i da primenim nešto od toga što sam naučio na radionicama u pozorištu. Drago mi je bilo kada sam imao priliku da sretnem neke od svojih đaka na nekim od pesničkih događaja kao izvođače. Vidim da u svakoj generaciji ima impulsa i potrebe za kreativnim izražavanjem, neke vrste bunta i nemirenja sa stanjem stvari u i oko sebe i verujem da slem pesničko veče ili antropološko pozorište mogu biti mesto za to. Žao mi je što nas sistem u kome se rađamo, odrastamo i živimo, vremenom čini sve pasivnijim primaocima informacija, a guši inicijalnu životnu energiju. A opet, eto, oduševim se kad čujem nešto iskreno, neku eksploziju impulsa u toku tih pet minuta nečijeg nastupa. Ne mogu reći da je profesura moja vokacija, pre trenutno zanimanje, jedna životna faza. Kažu da se posle sedam godina zamene sve ćelije u organizmu pa eto nakon sedam godina rada u prosveti mogu reći da i kod mene sazreva impuls za promenom. Sa druge strane uživam u prenosu znanja i bilo bi mi drago ako sam bar u nekom trenutku učinio svojim đacima nastavni proces zabavnijim, svrsishodnijim i opuštenijim.

* Imaš li savet za ljude koji bi želeli da se oprobaju u slem poeziji ili savremenom teatru?

Za početak dovoljno je da nauče dve svoje pesme napamet i da se prijave ne neku od slem večeri...Nek pozovu svoje prijatelje da ih bodre i čuvaju strah ako već ranije nisu nastupali pred drugima. Jednostavno treba pokušati obraćati se drugima, ne glumiti ništa. Ne žuriti, obično iz treme govorimo brže nego što bi trebalo. Znači malo usporiti i govoriti dovoljno glasno, a ne sebi u bradu, a osim toga ako su u stanju i da se malo poigraju i na neki način oneobiče svoj nastup tim pre će biti zanimljivije. Ja odlazim na slem večeri sa idejom da popijem koje pivo, vidim se sa prijateljima, čujem nešto zanimljivo i tako, bar za malo, učinim to veče zanimljivijim. Preporučujem da ne pišu i ne izgovaraju na način da se dopadnu bilo kome već se idejom da iskorače iz svakodnevne rutine u kojoj nema mesta za lično. Da vide to veče kao priliku da se otvore i iskomuniciraju, da se susretnu i podele nešto iz svog carstva ličnog što će neminovno učiniti sve uzbudljivijim. Savetujem im da budu smeli i da se nikako ne plaše da to što će izgovoriti i način kako će izgovoriti evenutualno može da skandalizuje i sablazni bilo koga. Da posmatraju sve to kao kad su bili mala deca pa se nađu sa svojim drugarima ispred zgrade ili u parkiću pa se igraju raznih igara. Jednostavno kao priliku za jednu zanimljivu igru, a znamo da kada je igra u pitanju tad nema treme. Dakle, oduzeti važnost samom događaju i pokušati što slobodnije izaraziti svoje najdublje doživljaje. Samo hrabro i bez preteranih očekivanja. Što se savremenog teatra tiče, predložio bih im da prate događaje u organizaciji Plavog pozorišta iz Beograda. Da odu na neku od predstava ili da se prijave za neku od radionica. Ako im se dopadne, uvek postoji mogućnost neke vrste kontinuiteta u radu. Dakle sve je stvar njihove volje i interesovanja. Savetujem im da pokažu inicijativu. Ja sam se susreo sa Plavim pozorištem tako što sam slučajno naišao, sada već davne 2002. godine na jedan njihov plakat u Domu omladine za dvonedeljnu radionicu. To što sam doživeo na toj radionici mi se toliko dopalo da sam odmah tražio način kako da nastavim rad sa njima. Vrlo bzo se ukazala prilika za jedan celogodišnji studijski rad i tako je krenulo moje druženje sa njima. Nažalost sada je zbog trenutne situacije prilično svedeno sve i što se tiče mogućnosti za pesničke nastupe i rad sa pozorištem, ali se iskreno nadam, da će od sledeće godine biti ponovo prostora za to. Verujem da ako ljudi nešto zaista iskreno žele i traže da će pre ili kasnije to i naći. Svakako potrebno je preduzeti inicijativu, imati jasnu mentalnu intenciju i fokus na ono šta želimo i uložiti specijalan napor volje i energiju da se to i postigne, pa polako, sve u svoje vreme.

* Hvala ti Đorđe na ovako inspirativnom razgovoru, vidimo se, nadam se uskoro na nekoj slem večeri poezije!