Aleksa Ninčić, šampion Beogradskog pesničkog slem festivala POBEDNIK 2024

Novi šampion Beogradskog pesničkog slem festivala POBEDNIK 2024 je pesnik Aleksa Ninčić!

Beogradski pesnički slem festival POBEDNIK 2024 je pesničko takmičenje koje okuplja pesnike i pesnikinje koji svoju poeziju izvode na sceni pred publikom. Žiri odabran iz redova publike ocenjuje bodovanjem njihov nastup na sceni i autorsku poeziju. Ova pesnička manifestacija nudi publici sjajne nastupe talentovanih pesnika i pesnikinja koji pored toga što pišu dobru poeziju, tu istu poeziju znaju odlično da izvedu na sceni.

Učesnici Festivala:

Aleksandar Mrđen, Nikola Lazović, Siniša Rudan, Svetlana Ćuk, Miša Jović, Nenad Jelesijević, Bojan Bjelić, Sanja Stanković, Milan Neđić, Viktor Okanto Jovičić, Filip Perlić, Nenad Krstajić, Aleksa Ninčić, Željko Marinković, Damir Miloš, Petr Vytovtov, Dragana D. Milić, Sandra Živkov i Katarina Miletić.

U drugi krug Festivala selekcijom žirija izabrano je osmoro učesnika, a u treći (finalni) krug ušlo je petoro najbolje ocenjenih. Na kraju trećeg kruga, najviše bodova je dobio pesnik Aleksa Ninčić, a drugo mesto osvojio je pesnik Siniša Rudan.

Prigodne nagrade (zbirke poezije) podeljene su šampionu Festivala i drugoplasiranom slemeru. Nagrade je podelio predstavnik Neos izdavaštva.

Žiri je radio u tročlanom sastavu: Đorđe Đorđević, Milan Mijatović i Mirko Cvetanović.

Festival je organizovao Poezin (www.poezin.net i www.slamstudio.org) u saradnji sa partnerskom organizacijom Neos izdavaštvo.

O POBEDNIKU FESTIVALA

Aleksa Ninčić, rođen u Zrenjaninu 1194. Studirao je srpsku književnost u Novom Sadu. Objavljivao je poeziju u časopisu "Ulaznica", Oblakoderu, Strane.ba i Kultu.

Podvukao sam crtu na vreme... u tridesetoj!
„Pa ti si još mlad dečko mali!“
Govore mi metuzalemi,
opijeni u Beti Ford anti-klinici, antikvarnici želja, ambicija i karijera,
Govore mi kitovi nasukani na obalu šanka
da su u najboljim godinama plivali prema plaži.

Podvukao sam crtu na vreme... u tridesetoj!
I šta imam da stavim ispod te crte?

Nemam auto – vozim se tuđim snovima,
sa benzinskom pumpom mašte stalno sam na rezervi.

Nemam školu,
u svakoj sam klupi sedeo nakratko,

sa sveskama punim započetih beleški
i maržama gde se misli otimaju i nestaju.

Nemam posao – ali imam radne sate potrošene
na čekanje, na presipanje iz šupljeg u prazno,
na beležnice želja koje su ostale neprodate.

Nemam para – novčanik mi je mapa bez granica,
samo tragovi gubitka,
nigde odredišta, nigde putokaza.

Nemam devojku – u ogledalu
vidim lice koje nisam stigao da zavolim,
a kako da očekujem da će ga neko drugi prepoznati?

Vreme je prošlo, a ja?
Ja sam ostao tu, negde iza sekunde,
kao na železničkoj stanici bez karte
dok vozovi prolaze, tutnje, nestaju.

Podvukao sam crtu na vreme... u tridesetoj!
Ali ispod te crte – praznina.
Praznina koja gleda pravo u mene,
traži račun, a ja nemam čime da platim.