IZA KULISA (U I OKO SCENE)
Autor: BOB HOLMAN
Objavljeno u ,,The Spoken Word Revolution“ (2003. godina)
Preveo na srpski: Đorđe Đorđević
The Nuyorican Poets Café, mesto u kome sam prvi put čuo rep, zatvoren je 80-ih zbog AIDS-a, kreka i džentrifikacije… Počeo sam da razmišljam na temu otvaranja svog kluba što je dovelo do toga da istražim šta se to dogodilo Nuyorican-u, a konačno i do truda koji smo uložili kako bi se on ponovo otvorio. Ranih devedesetih The Nuyorican je bio mesto multikulturalnosti i neka vrsta otvorene platforme za sve te različite glasove koje je trebalo pokrenuti i pružiti im priliku da se čuju. Hip-hop je sada bio poezija koja se u njemu događala kao i poetski performansi. Njegova estetika je bila otvorenog tipa, ulična i bučna. Bila je to jedna savršena uvertira za slem.
Razgovarali smo o tome kako osmisliti i popuniti program kafea kada sam spazio prilično zanimljiv članak o slem pesničkim događajima u Čikagu – koji su bili tako reći narodski, šaljivi, u formi TV igre i jednom rečju, „vau!“ Nekoliko nedelja kasnije našao sam se u The Green Mill-u i bio sam očaran pojavom Marc Smith-a. Slem mi se činio kao savršena varijanta za privlačenje publike, pružanje pesnicima, a posebno novim pesnicima, prilike da čitaju svoje reči pred publikom koju čine potpuni stranci i da se sve to odvija na jedan zabavan, izazovan i neuobičajen način. Tokom planiranja nedeljnog programa kafea odabrao sam petak deset uveče za slem, koji se održava i danas u tom terminu.
Te prve hladne zime u kafeu, Steve Cannon, koga još uvek možete videti na sceni, usavršio je dobacivanje tokom nastupa do umetničke forme. Pročulo se da je The Nuyoricanin ,,sigurno mesto puno rizika‘‘, mesto gde možete popiti pivo za male pare, napuniti baterije i probuditi maštu, gde se možete dobro zabaviti bez toga da isključite mozak, gde možete otići na čitanje poezije a da ne morate priznati da ste išli na čitanje poezije – išli ste na slem!
„Svaki slem je vrhunac.“ – Bob Kaufman. Svaki slem je događaj za sebe, suđenje, derbi, poetska papazjanija, čudesan san. To je bila prilika da se izađe i provede veče slušajući pesnike različitih poetika i načina izvođenja, različitih nivoa, sve uz žiri – čija je jedina kvalifikacija to da nemaju nikakve kvalifikacije i koji daju brojčane ocene pesnicima. Broj ljudi na događajima je sve više rastao. Tokom sedam godina rada na ovom poetskom projektu pisao sam nedeljna saopštenja za štampu koja su bila poput puštanja papirnih aviona u provaliju. Sjajne pesme, sjajni izvođači, a nikog iz medija. Ali sada, sa scenom u čijoj je biti bila društvena promena, sa čitanjem poezije gde ste mogli da opišete slem nastup umesto da analizirate poeziju, imali ste gotov uspeh. Kafe je naprosto poleteo. Novinari su sami počeli dolaziti na slem. No, iako je možda forma bila uzrok oduševljenja, ipak je sadržaj – umetnost, talenat i veština – pesnika dao oslonac integritetu ovog slem karnevala. Paul Beatty bio je prvi Grand Slam šampion kafea. Upravo sam dobio sredstva Njujork fondacije za umetnost, pa sam ih izdvojio da damo Polu nagradu – objavljivanje knjige njegovih pesama. Ideja je bila da se slem vrati u poetske tokove – tekst, na primer! U našem malom gradiću, jednom kada je započela veza između izgovorene reči / hip hopa / performansa / slema / društevno angažovanih političkih stihova, slem je potpuno pomeo druge pesničke snage. A zašto da ne? U svetu u kojem je Nagrada za mlade pesnike Univerziteta Jejl značila da je osvajaju tridesetdevetogodišnjaci koji su listom u trci za asistenta, osvežavajuće je kada su tu odjednom mlađi pesnici kafea, redom sedamnaestogodišnji srednjoškolci.
Osećala se glad da se čuje bar jedan pesnički glas koji je govorio iz srca. Iz slemova, hip-hopa i nastupa rođena je turneja The Nuyorican Poets Cafe Live, koja je prenosila reči širom zemlje i sveta.
Slem je i dalje najenergičniji umetnički pokret u zemlji. Posebno me impresionira način na koji su Youth Speaks i Writers Corps uspeli da iskoriste slem da angažuju srednjoškolce u umetnosti, koristeći slem kao priliku da kažu ono šta im je na srcu, na način koji nagriza zvaničnu kulturu vlastitom kulturom. Svetski dvoboj u teškoj kategoriji u Taosu direktno se susreo sa slemom i dokazao da postoji više od jednog načina da se pobedi na pesničkom takmičenju – i generiše pesnička publika.
I dalje sam posvećen poslu. Predajem na koledžu Bard, radim sa City Lore i Poets House-om kako bih jačao (negovao) međunarodne veze na bijenalu The Peoples Poetry Gathering, a naporno radim i u Bowery Poetry klubu, gde je poezija glavni događaj svakodnevno. Dođite na kafu, ostanite na poeziji. Sa Luis i Trini Rodriguez u Tia Chucha Cafe-u Silmaru u Kaliforniji, vidim kako pokret pesnika osvaja vlastiti prostor, stvarajući prostor za poeziju koja je živa, a istovremeno živi poeziju.
Podele počinju da pucaju sada kada pesnici pronalaze uporište u kulturi. Možemo se malo raširiti, uživati jedni u drugima, deliti poštovanje, slušati. To je moj posao sada: spojiti orbite, omogućiti pesnicima da se čuju, prvi put otkako nas je Platon proterao iz Republike. Ah, ali poezija živi! Svi ovi oblici dokazuju njenu vitalnost. Nedavno u Poets House-u: Bridge Walk, Marie Howe, Ed Hirsch, Willie Perdomo i Galway Kinnel čitali su svoju poeziju. Bilo je sjajno! Kenneth Koch je čitao u klubu Bowery Poetry, Udruženja pesnika Amerike, što je delovalo kao da predstavlja zaokruženu celinu. Vratio bih se stihu Walt Whitman-a … i rekao ,,O Volte! Volim te!‘‘
