Saul Williams, Budućnost jezika

Latinska transkripcija imenice osoba je ,,vibracijsko biće''. Kao ljudska bića, mi komuniciramo međusobno i sa univerzumom kroz zvučne vibracije. Prema tome, zvuk je esencija našeg kolektivnog postojanja. Svi zvuci daju određeno značenje. Svaka zvučna vibracija praćena je određenim efektom. Svaki zvuk je povezan sa svakom rečju koju izgovorimo. Svaki slog je povezan sa svojim nepromenljivim značenjem, svojim nepromenljivim odjekom.

Drevni Egipćani su dokumentovali ezoterični smisao svake zvučne vibracije. Verovali su da svi suglasnici ostvaruju zvuke kroz povezanost sa trenutnom stvarnošću, dok su zvuci koje daju samoglasnici povezani sa energijom večnosti. U svojim tekstovima beležili su samo suglasnike budući da sakralna večnost ne može biti transkribovana.

Jezik drevnih Egipćana, kao i svaki drugi drevni jezik, svoj koren ima u strasti. Vremenom, mnoge kulture su izgubile vezu sa korenima svojih jezika, a time i sa korenom ljudskog bistvovanja.

Na istoku je rasprostranjeno verovanje da je reč, odnosno zvuk ,,om'' seme univerzuma, i da se klica svega stvorenog može prepoznati u odjecima kakvi postoje unutar svih oblika života. Praktično sve religije su se vremenom fokusirale na moć zvučnih vibracija. Zajedničko budističkom i hinduističkom uzvikivanju ,,om'', islamskoj molitvi i pozivu na slavljenje Boga, recitovanju ,,Zdravo Marijo'' ili ,,Oče naš'' jeste uverenje da će do promene doći usled izgovaranja svetih reči. Pored verovanja drevnih Egipćana, mnogi od sistema verovanja u svojoj osnovi imaju ideju da postoji carstvo večnosti koje se ne može rečima izraziti. Prema shvatanju istočnjačkog mistika Lao Cea, Tao koji se može iskazati nije večni Tao. Ono što se može imenovati nije večno. Neimenovano, neoznačeno, neiskazano pripada večnosti.

Imenovanje je put izdvajanja stvari. Budućnost jezika podrazumeva naše postepeno osposobljavanje za artikulisanje neizrečenog. Svest, kao i tehnologija, evoluira. Kao što mogu proći decenije pre nego što tehnološki napredak dospe do publike, tako postoje i promene na planu svesti koje vremenom mogu postati razumljive širokim narodnim masama. Na primer, ideje do kojih je dvadeseti Dalaj Lama dolazio kroz meditaciju možda upravo postaju opšte mesto za prosečne mlade Amerikance. Možda ideje i koncepte koje naši roditelji nisu mogli shvatiti pre krize srednjeg doba danas mogu razumeti adolescenti. Ideje koje su se nekada mogle pronaći samo u rečima najučenijih filozofa danas može izraziti prosečni MC (prema mojoj proceni, većina od onih koje sam čuo su prosečni).

Imao sam privilegiju da budem koautor filma Slam, priče o momku koji uči moć reči i koristi je kako bi prevladao datu realnost. Dok sam pisao scenario za ovaj film, odlučio sam da glavnom junaku dam prezime Joshua, prema biblijskom liku Joshui (Proroku Josiji) koji se borio u bici kod Jerihona, marširajući oko zidova grada sedam puta, te svirajući svoju trubu pri čemu su se zidovi srušili. Zaključio sam da bi, kada bi se film prikazivao na sedam stotina ekrana, zidovi Vavilona bili srušeni, prvenstveno zahvaljujući čaroliji poezije u filmu. Često sam razmišljao o tome kako bi se moja poezija mogla koristiti za bajanje: čini ili molitve za recitovanje u mračnim pećinama i na najvišim planinskim vrhovima. Prilikom pisanja, neretko se osećam kao da rešavam stare jednačine i tada sam zbunjeni pojedinac iz publike kao ma koji drugi slušalac ili čitalac. U bezbroj prilika sam imao osećaj da pišem ili recitujem svojim postojanjem.

Upotreba jezika je odraz svesti. Samim tim, budućnost jezika je povezana sa stalnim razvojem stanja ljudske svesti. Kada postanemo svesniji postojeće stvarnosti, postaće nam jasnije da mi utičemo na situacije koje nam se dešavaju i da tako imamo sposobnost da odredimo svoju budućnost. Naša trenutna realnost uslovljena je onim što smo tražili u prošlosti. Ne, ne želim da kažem da je sve što nam se dešava pod našom kontrolom. Ali, uz pomoć naše percepcije, imamo mogućnost da odredimo svoju realnost u mnogo većoj meri nego što razumemo (sve igre rečima su namerne). Ono što kažemo (što je, podrazumeva se, odraz sadržaja našeg mišljenja i načina na koji mislimo) od najveće je važnosti. Izgovoreno se računa, materijalizuje se.

Postavlja se pitanje koja je uloga hip hopa u budućnosti jezika. Tačnije, koja je uloga budućnosti jezika u hip hopu. Čini se da je postojala evolucija tekstova u hip hopu. Živopisni narativi i opisi života u getu kao da su podvrgnuti psiho - spiritualnim analizama. Drugim rečima, Crnje su pronašle neverovatne načine da se osvrnu na staro sranje. Problem je što, kada recitujemo staro sranje u mikrofone, zvučna vibracija se razvija čime se nastavlja manifestacija istog starog sranja u našim svakodnevnim životima. Naravno, problematično je i angažovanje nečije imaginacije kada se za krajnji cilj ima očuvanje iskrenosti. U knjizi ,,Iluzije'' autora Ričarda Baha glavni lik zaključuje da je Isus upotrebio reč vera (vera veličine goruščinog zrna kao jedino što treba pojedincu kako bi mogao pomerati planine) samo zato što tada nije postojala odgovarajuća reč kojom bi se označila imaginacija. Svakodnevno korišćenje imaginacije i jezika daruje zanimljivu budućnost. Hip hop je najpre usmeren na prikazivanje uličnog života u kojem vlada beznađe, odnosno života viših klasa čije je obeležje odsustvo misli. Svojim usmerenjima hip hop diktira ishode. Da Bigijev album nije nazvan ,,Ready to die'' (Spreman za umiranje) da li bi danas još uvek bio živ? Da li je njegova vokalna profesija odredila njegov put? Činjenica da smo mi bili tako spremni da čujemo kako je on spreman za smrt razvila je zvučnu vibraciju njegovog izvođenja na preko milion radija i televizija sve do tačke u kojoj je ona uticala na našu i njegovu stvarnost.