This page was exported from Pesnička slam scena Srbije [ http://www.slamstudio.org ]
Export date: Sun Dec 22 9:16:11 2024 / +0000 GMT

Tehnika glasa




Piše - Milan Mijatović




M.M.

Tokom saradnje slem pesnika sa glumcima, kao i razradom vežbi na samostalnim radionicama Poezina, nastao je sistem vežbi koje mogu da koriste svakom poetskom performeru i koje treba da omoguće bolje korišćenje glasa. Osnova za ove vežbe je sistem koji je razvio Ježi Grotovski, poljski pozorišni reditelj i idejni tvorac "Siromašnog pozorišta".


Grotovski je smatrao da "nosivosti" glasa treba posvetiti posebnu pažnju, tako da gledalac ne samo što treba jasno da čuje glas izvođača, već treba i da bude prožet i okružen glasom performera (glumca) na sceni. Publika treba da ima osećaj kao da glas dolazi iz svih pravaca, a ne samo sa mesta gde izvođač stoji. Upravo razlika između izvođača i prosečnog gledaoca treba da bude u tome da izvođač ima tu sposobnost da proizvede zvuke i intonacije koje gledalac ne može da ponovi i imitira. (1)


Pored sistema vežbi koji je razvio Grotovski, na slem radionicama Poezina trudili smo se da ovu materiju prilagodimo našim potrebama, znači sceni koja nije pozorišna već poetsko-izvođačka.


Napomena:


Ove vežbe koje smo zabeležili tokom rada na slem radionicama i tokom čitanja stručne literature, sigurno su mogle biti bolje i preciznije napisane. U godinama koje dolaze, sigurno ćemo ih menjati i korigovati u skladu sa savetima naših prijatelja iz antropološkog pozorišta, ali šteta je da čitaoci nemaju makar nekakav uvid u ono čime se trenutno bavimo.


Vežbe disanja (1, 2)


Najzdraviji i najfunkcionalniji način disanja je potpuno disanje (gornje grudno i trbušno disanje) gde trbušna faza preovlađuje. Potpuno disanje za slem performera je najdelotvornije, jer slem performer uglavnom ne zauzima različite položaje kao glumac. U većini slučajeva stoji u uspravnom položaju držeći mikrofon (ili stoji ispred stalka za mikrofon).


Nužno je naviknuti se na potpuno disanje. Izvođač mora biti sposoban da kontroliše rad disajnih organa. Većina vežbi za kontrolu disanja, koriste se u školi joge.


Dva uslova koja su nužna za dobru nosivost glasa su:


• stub vazduha koji nosi glas mora da izađe silovito i bez nailaženja na prepreke,
• glas se mora pojačavati fiziološkim rezonatorima.


Ova dva uslova su tesno povezana sa pravilnim disanjem.


Postoji nekoliko metoda da se proveri da li je disanje potpuno: (1)


1. Vežbač leži na podu, a kičma mora da bude sasvim prava. Stavlja jednu ruku na grudi a drugu na trbuh. Dok udiše, treba da oseti kako mu se prvo podiže ruka na trbuhu, a tek onda druga ruka na grudima i sve to mora da se dešava u jednom kontinuiranom pokretu. Vežbač mora da obrati pažnju da potpuno disanje ne bude podeljeno na dve odvojene faze. Širenje grudi i trbuha treba da bude oslobođeno napetosti, a izmena dveju faza neprimetna. Njihovo povezivanje mora prizvesti osećaj lakog narastanja trupa;


2. Vežbač leži na podu, a kičma mora da bude sasvim prava. Zatvora jednu nozdrvu prstom i udiše vazduh kroz drugu. Kada izdiše vazduh, vežbač radi suprotno, znači zatvori nozdrvu na koju je prethodno udahnuo, a izdahne vazduh kroz onu nozdrvu koja je na početku bila zatvorena. Tri faze nastupaju jedna za drugom u sledećem ritmu:


• Udisanje - 4 sekunde;
• Zadržavanje vazduha - 12 sekundi;
• Izdisanje - 8 sekundi.


U ovom ritmu izvodi vežbu nekoliko puta;


3. Dok vežbač stoji, stavi ruke na dva najniža rebra. Udisaj mora da ostavi utisak kako započinje upravo na tački gde su postavljene ruke (guraju se upolje) i nastavljajući kroz grudi. Vežbač mora da stvori osećaj da vazdušni stub seže pravo do glave.


• Pri udisanju se šire trbuh i donja rebra, a zatim se nakon njih šire i grudi.


• Nakon potpunog udisaja se trbušni zid kontrahuje prema unutra, dok rebra ostaju raširena, na taj način stvarajući potporu za uskladišteni vazduh i sprečavajući da pobegne vazduh sa prvim izgovorenim rečima.


Trbušni mišići se ne smeju kontrahovati prema unutra pre potpunog udisaja. Izdisaj se vrši obrnutim redosledom - od glave, preko grudi, do mesta gde se nalaze dlanovi. U ovoj vežbi kontrahovani trbušni zid stvara potporu vazduhu i omogućava snažno emitovanje glasa;


4. Vežbači stoje jedan nasuprot drugom, dodiruju se dlanovima i gledaju o oči. Istovremeno idu polako u čučanj i udišu na usta, u čučnju okreću glavu svako na desnu stranu, pa se polako podižu gore izdišući isto na usta, a pokret ide iz karlice (karlica gura vazduh ka napolje);


5. Vežbač leži na podu na leđima, ruke su mu pored tela, šake na podu, noge savijene u kolenima. Izvija karlicu na gore maksimalno koliko može i izdiše sav vazduh. Udiše duboko na usta, za vreme dok karlica se vraća ka podu. Onda polako izdiše tako što karlica krene da se podiže i potiskuje vazduh, dok sav vazduh ne izbaci. Nekoliko puta ponovi ovu vežbu.


Vežbe za brzo i tiho disanje


Performer u toku izvođenja svoje pesme, mora da zna kada će udahnuti vazduh, a da to ne utiče na ritam i logički akcenat pesme.


Dve vežbe za brzo i tiho disanje:


1. Stojeći sa rukama na bokovima, vežbač brzo i nečujno uzima puna usta vazduha usnama i zubima, pre nego što će izgovoriti nekoliko reči;


2. Vežbač uzima nekoliko kratkih i tihih udaha, postepeno povećavajući brzinu udisanja. Izdiše normalno.


Ne treba preterivati sa vežbama za dah. Disanje je organski i spontan proces, a vežbe nemaju za cilj da disanje podrede strogoj kontroli, već da isprave nedostatke, a da se pri tom zadrži spontanost. Ako se slem performer za vreme izvođenja svoje pesme, svesno usmerava na disanje i pokušava svesno da ga kontroliše sve vreme - to je siguran znak da su vežbe disanja rađene na pogrešan način. (1)


Priprema za korišćenje glasa i rezonatori


Zadatak fizioloških rezonatora je da pojačavaju nosivost emitovanog glasa. Njihova uloga je da sabijaju stub vazduha u poseban deo tela, koji se odabere kao pojačivač za glas. Subjektivno imamo utisak da govorimo upravo tim delom tela. (1)


Priprema (zagrevanje glasa):


a) Izduvavanje vazduha kroz usne i zube,
b) rastezanje lica i skupljanje u tačku,
c) rastezanje usne šupljine jezikom i plaženje,
d) "brmmm" usnama (podizanje i spustanje intonacije),
e) podizanje i spuštanje glasa uz opisivanje kruga rukama odozdo ka gore i obrnuto,
f) vikanje "Ha!", skakanje i rastresanje tela.


REZONATORI - rezonatori koji se najčešće koriste (1, 2)


U stvarnosti postoji gotovo neograničeni broj rezonatora. Ovde su opisani rezonatori koji se najčešće koriste. Rezonatore menjamo po vokalima (samoglasnici) - a, e, i, o, u...


Često korišćeni rezonatori:


• potiljačni
• čeoni
• nosni
• usneni
• grudni
• stomačni


- Potiljačni rezonator. Može se dosegnuti govoreći u veoma visokom registru. Vežbač vazdušnu struju projektuje prema gornjem rezonatoru i neprestano povisuje registar u kome govori, usmeravajući ga prema potiljku. Ovaj rezonator vežbač može postići proizvođenjem mjaukavog glasa visoke frekvencije. Ovaj rezonator se uobičajeno koristi u klasičnom kineskom pozorištu;


- Gornji rezonator (čeoni rezonator) deluje putem pritiska vazdušne struje u prednji deo glave. Njega lako možemo odrediti ako stavimo ruku na gornji deo čela i izgovorimo vokal iiiiiiiiiii.... Osetićemo vrlo jasno vibriranje. Gornji rezonator se koristi kada vežbač govori u visokom registru. Subjektivno, vežbač oseća kako stub vazduha prolazi, sabija se i na kraju udara u prednji deo glave. Vežbač treba da ima subjektivni utisak kao da su mu usta postavljena na vrh glave;


- Nosni rezonator (nazalni). Najsličniji je unjkanju, nešto imeđu slova U i O. Može da bude veoma koristan kada slem izvođač želi da izvede neki deo pesme na neobičan i drugačiji način;


- Usneni rezonator. Glas vibrira u ustima, jeziku i na usnama. Počinje se vokalom eeeee. Prilikom korišćenja ovog rezonatora bitno je što više otvoriti usta i rastegnuti usne i krajeve usana u grimasu i da jezik dodiruje prednje zube;


- Grudni rezonator. Koristi se kada vežbač govori u niskom registru. Da bi vežbač proverio da li ovaj rezonator pravilno primenjuje, treba da stavi ruku na grudi. Treba da oseti kako mu grudi vibriraju. Vežbač treba da oseti kao da su mu usta smeštena u grudima;


- Stomačni rezonator. Koristi se kada vežbač govori u još nižem registru od grudnog. Prilikom korišćenja ovog rezonatora vežbač treba da se trudi da udahnuti vazduh sabije što više prema stomaku. Znači potiskuje vazduh ka dole i pravi potporu vazduhu (zvuku) u stomaku. Ovaj zvuk može se uporediti sa brundanjem medveda. Stomačni rezonator treba izvoditi polako i bez žurbe. Obično se počinje tako što se koriste vokali U i O.


Dva rezonatora zajedno (1)


Za vežbača je najbolje ako celo telo koristi kao rezonator. Ovo se postiže istovremenom upotrebom rezonatora glave i rezonatora grudi. U tom slučaju vežbač treba da usmeri pažnju na onaj rezonator koji ne deluje automatski u trenutku kada on govori.


Primeri:


• Ako vežbač govori u visokom registru, onda radi rezonator glave i samim tim vežbač se mora koncentrisati na korišćenje i grudnog rezonatora. To znači da treba sabiti stub vazduha ka neaktivnom rezonatoru;


• Ako vežbač govori u niskom registru, onda radi grudni rezonator i samim tim se vežbač mora koncentrisati na korišćenje i rezonatora glave.


Istovremenim kombinovanjem dva rezonatora, vežbač će doći do zanimljivih efekata.


Izvođenje pesme uz korišćenje rezonatora


Vežbač izvodi svoju pesmu pred grupom (kao beli tekst, bez emocija) i prolazi kroz sve najčešće korišćene rezonatore. Na ovaj način se "igra" dok izvodi svoju pesmu i proučava mogućnosti rezonatora na svojoj pesmi. Takođe vežba koncentraciju i mentalnu stabilnost jer mnogo je teže izvesti pesmu kada se koriste rezonatori, nego na normalan način.


Rezonatore određuje osoba pored vežbača, koja šakom pokazuje na kojoj “visini” se nalazi rezonator. Vežbač mora da pogodi koji rezonator je u pitanju. Osoba preko puta vežbača iznenada i nepredviđeno menja položaj šake, da bi ga zbunila i aktivirala.


Dozvoljeno je šakom blago dodirnuti deo tela vežbača, da bi se jasnije pokazalo na deo tela koji treba da vibrira.


Otvaranje larinksa (otvaranje grkljana za neometan protok vazduha)


Zatvaranje larinksa sprečava delotvornu emisiju vazduha i na taj način onemogućava pravilnu upotrebu glasa.


Larinks je uvek otvoren ako vežbač oseća da u zadnjem delu usne duplje ima dovoljno prostora (kao prilikom zevanja).


Osnovna greška kod nekih slem izvođača i glumaca je što pokušavaju da štede vazduh prilikom izgovaranja teksta. Ovakva štednja vazduha i kontrola, uzrokuje zatvaranje larinksa i umanjuje se nosivost glasa. Sasvim suprotno, suštinski je važno udahnuti veoma duboko i ne pokušavati redukovati vazduh. Svaka reč mora biti obavijena i zasićena vazduhom, naročito vokali. Ipak, izvođač mora pripaziti da ne ostane bez vazduha između reči.


Osnovne vežbe za otvaranje larinksa (1, 2)


1. Vežbač stoji i gornji deo tela, uključujući i glavu, je lako nagnuo napred. Donja vilica, potpuno opuštena, leži na palcu, dok je kažiprst postavljen malo ispod donje usne da bi onemogućio spuštanje donje vilice. Vežbač podiže gornju vilicu i obrve, borajući čelo i oseća kako mu se slepoočnice rastežu, kao kod zevanja, dok neznatno napinje mišiće na vrhu i pozadi glave i na zadnjem delu vrata. Naposletku, pušta glas. Tokom čitave vežbe, vežbaču ispod brade mišići moraju biti opušteni i meki. Mišići prednjeg dela vrata, moraju biti meki i opušteni. Palac koji pridržava bradu, ne sme da naiđe ni na kakav otpor;


2. Ova vežba je nastala iz joge i služi za otvaranje kompletnog govornog aparata. Često ljudi kada govore, zatvore neki deo svog govornog aparata za nesmetan protok reči i vazduha. Ova vežba rešava taj problem. Vežbač treba da napravi stoj na glavi. U slučaju da vežbač nije vešt i nema fizičku spremnost za tako nešto, može noge i telo da nasloni uza zid. U takvom položaju treba da izgovori pesmu, ili deo pesme. Važno je da oseti drugačiji protok vazduha i način na koji sada struji vazduh kroz grkljan.


Usporavanje pesme – dugi disajni talas (1, 2)


Kada vežbač izvodi pesmu, potrebno je da uspori izgovaranje pesme.


U ovoj vežbi potrebno je izbegavati naglašavanje određenih reči, jer na taj način se stvara veštačka afektacija, koja je zapravo lažna i u većini slučajeva neprirodna. Rečenicu ili stih, treba sagledati kao jedan neprekinuti disajni talas.


Cilj vežbe je da stihove u pesmi (ili cele rečenice) vežbač izgovari kroz talas vazduha koji izlazi iz njega. Jedan stih, ili jedna rečenica je dugi disajni talas vazduha koji izlazi iz njegovog tela i izbacuje “stih” napolje. Vežbač treba da se potrudi da stih ili rečenicu izgovori bez prekida i da vazduh “gura” rečenicu kao celinu.


Na ovaj način, performeri uče da dišu dok izvode pesmu i uče da svoje disajne organe ne zatvaraju za protok vazduha. Ovaj dugi disajni talas služi da spreči zatvaranje “larinksa”, zapravo našeg govornog aparata.


Nakon nekoliko pokušaja, vežbač ubacuje ubrzavanje i usporavanje izgovaranja rečenice i nagle promene u ritmu izvođenja pesme. Slobodno udiše vazduh na mestima gde oseća da je prirodno prekinuti rečenični tok.


Vežbe šaputanja - siktanje pesme (2)


U ovoj vežbi se radi upravo obrnuto od "disajnog talasa". U prostoriji gde je prigušeno svetlo, vežbač kleči na kolenima i šakama i "sikće" svoju pesmu kao zmija. Ovde se kroz šapat naglašavaju - sikću reči koje režu vazduh i uznemiravaju prisutne. Pesma se šapuće, a "siktanje" i naglašavanje bitnih reči, treba da budu toliko jaki da prisutni čuju pesmu i osete energiju onog koji šapuće. Ovde se ne obraća pažnja na zatvaranje larinksa jer vežbač svesno i namerno se spušta na nivo šaputanja, bez želje da potiskuje glas vazduhom. Ovo je zanimljiv eksperiment, naročito u mračnoj prostoriji u kojoj je uključen jedan slabiji reflektor koji osvetljava performera. Dobija se utisak kao da pesnik izgovara kletvu ili neku vradžbinu.


* Odjek i zid. Ovom vežbom izvođač kontroliše spostveni glas, tako što ga sluša sa spoljašnje strane. Takođe pri tome vežba i osećaj za prostor i vreme. Na mentalnom nivou se jačaju kapaciteti izvođača.


• Izvođač staje uz zamišljenu liniju koja je udaljena metar od zida. Ovu razdaljinu je potrebno preći u roku od deset minuta, ali pri tom mora sve vreme da se hoda. Izvođač ne sme da stane. Za to vreme izgovara svoju pesmu bez papira;


• Izvođač se obraća zidu i zid mu vraća eho sopstvenog glasa. Izvođač ne sluša eho pasivno, već ga svesno oblikuje približavajući se zidu, vodeći glas po volji uvis ili naniže i menjajući rezonatore, boju i intonaciju izvođenja.


Razvijanje glasovne mašte (1)


* Razvijanje spontanih glasovnih reakcija i mašte. Naravno u stvarnosti većina ljudi ovo neće moći da uradi, sem ako nisu džedaji (šala), ali na ovaj način razvijamo maštu i bolje usmeravamo energiju.


Vežbač upotrebljava glas u nameri da stvori oko sebe krug "tvrdog" ili "mekog" vazduha. Svojim glasom stvara zvono, koje postepeno biva manje ili veće. Šalje glas kroz široki tunel, a zatim kroz uski tunel. Upotrebljava glas da bi napravio rupu u zidu, prevrnuo stolicu, ugasio sveću, zbacio sliku sa zida, milovao, gurao ili obmotao neki predmet, počistio pod. Upotrebljava glas kao da je sekira, čekić ili par makaza... Svoj glas koristi na način kao da sve to zaista i može da uradi.


[youtube kvdepoSpjJQ]


Korišćena literatura i reference: 1) Ježi Grotovski - Ka siromašnom pozorištu, 2) slem radionica sa glumcima i samostalna slem radionica.


Nastaviće se...

Post date: 2015-09-20 02:09:02
Post date GMT: 2015-09-20 00:09:02
Post modified date: 2020-08-23 00:20:02
Post modified date GMT: 2020-08-22 22:20:02
Powered by [ Universal Post Manager ] plugin. HTML saving format developed by gVectors Team www.gVectors.com