Šta slem poezija nije!

Piše - Milan Mijatović

U Srbiji je vrlo često običaj da ljudi pričaju o nečemu o čemu nemaju dovoljno informacija, ili ne znaju ništa. Usled ove neinformisanosti vlada pogrešno mišljenje da je slem poezija, "lagana poezija", "površna poezija" koja nikada neće dostići domete "duboke poezije" i da zapravo nasleđe slem poezije nije u književnosti.

U nameri da razbijem ovakva predubeđenja, postavljao sam na sajt www.slamstudio.org stručne tekstove o slem sceni i slem poeziji. Na ovom sajtu, svi zainteresovani mogu se informisati šta zaista slem jeste po svojoj sadržini i formi. Međutim, smatram da nije to dovoljno i da mnogi ljudi zapravo brkaju razne druge stvari sa slem poezijom i slem izrazom.

Ono što karakteriše slem scenu i slem nastup su stroga pravila, ali suštinski slem scena je mnogo više od toga, ona je savremena, performativna scena koja je nastala spojem književnosti i eksperimentalnog pozorišta. U ovom tekstu, namerno pominjem eksperimentalno pozorište, jer mnogi brkaju slem sa hip hop scenom i reperima.

Ono što ja mislim, to je da slem scena i hip hop scena su neuporedive scene i zapravo jedna sa drugom nemaju mnogo toga zajedničkog. Po neki reper nastupi na slem sceni tako što izvede svoje stihove bez matrice, ali to se ne može nazvati slem nastupom. Pravi izraz za to je obogaljeni, uštrojeni rep nastup, na slem sceni. Desi se da neki slemer "prepeva" svoje pesme za rep nastup, ali na taj način postiže mnogo manje domete, nego pravi reperi koji su čitav život repovali uz matricu i razvijali ovu vrstu muzičkog izraza. Uglavnom se takvi pokušaji svedu na reciklažu slema. Ovo je uočljivo recimo kod Saul Williams-a koji je fenomenalan slemer, ali kada to "prepeva" u rep, baš i ne zvuči toliko atraktivno i ubedljivo.

Reperi uvek nastupaju uz muzičku matricu. Bez matrice, oni nisu kompletni kao muzički izvođači. Od muzičke matrice zavisi kako će oni predstaviti svoju poeziju i njihova poezija je prilagođena unapred pripremljenoj muzičkoj podlozi. Česta rimovanja, koja su čak prisutna na nivou jednog rečeničnog sklopa i ponavljanja, prilagođena su pulsiranju matrice i kompletan rep ritam i tečnost izraza nastaje u saglasju između muzičara i unapred pripremljene matrice. Kod loših repera ova matrica pokrije glas i potpuno su nerazumljivi, dok kod dobrih repera matrica je prilagođena snažnom glasu repera koji "kida" najčešće potpuno rimovane stihove. Bez želje da podcenjujem rep i hip hop, jer ima zaista dobrih repera i dobrih pesama, moje mišljenje je da ove dve scene nisu uporedive, a evo izašto.

Dobar slem nastup podrazumeva da slem izvođač prati svoj unutrašnji ritam i da njegovo telo i glas su prilagođeni unutrašnjoj energiji koju izvođač "gura" napolje. Publika ocenjuje njegov opšti nastup, samouverenost, način na koji koristi glas i telo, a matrica bi u ovom slučaju bio ometajući faktor koji bi oduzeo od uverljivosti iskaza i "pokrio" nastup slem performera.

Rekviziti i pomoćna sredstva se ne koriste, jer u prvom planu treba da bude sam izvođač, njegova opšta pojava, lik i delo. Boja glasa, način na koji slem performer prenosi energiju publici spadaju u lične sposobnosti i mogućnosti slemera. Sva veštačka pomagala ovde nisu poželjna jer slemer ne želi da uz pomoć matrice, šminke i raznim drugim rekvizitima utiče na publiku, već isključivo svojim sposobnostima. U tom smislu slem je blizak besedništvu, a slemeri se mogu smatrati nekim bližim rođacima dobrih besednika. Razlika između besednika i slemera je u tome što slemeri uvek izvode svoju poeziju, tako da ako se ovde može govoriti o besedništvu, upotrebio bih izraz "poetsko besedništvo". Još jedna razlika između besednika i slemera je u tome što besednik na temu politike, ekonomije ili poljoprivrede može držati pažnju publike i po pola sata, a slem performer podešava svoj nastup da traje do tri minuta. Za jednog dobrog slem pesnika u tri minuta može stati čitav svet i to je sasvim dovoljno vremena da se publici priušti nezaboravan nastup.

Slem poezija kao oblik umetničkog performansa, deo svog nasleđa baštini u književnosti. U većini slučajeva nije rimovana, a ritam se postiže na druge načine, a ne rimovanjem. Slično repu, slem poezija spada u otvorenu formu poezije. Pristupačna je običnoj publici koja se okuplja u pivnici ili noćnom klubu. Publika ne mora biti (a u većini slučajeva ni nije) književno obrazovana. Slemer se uglavnom bavi svakodnevicom i temama koje su pristupačne običnom čoveku. U tom smislu, slem poezija se može smatrati i narativnim (pripovedačkim) vidom poezije. Ovakav narativni vid poezije, ne isključuje duboke slike i "psihoslajdove" koji su nasleđe nadrealizma i uočljivi su recimo kod slemera Gorana Živkovića.

Međutim, to što publika ne mora biti književno obrazovana, ne govori ništa o kvalitetu slem poezije ili o performativnim sposobnostima jednog slemera. Navešću kao primer Volta Vitmana i njegovu knjigu "Vlati trave". Volt Vitman piše otvorenu poeziju koju može da razume i prostitutka i prosjakinja i magistar književnosti. Njegova poezija je okrenuta ka običnim ljudima, američkim radnicima, lovcima, ženama i deci... Međutim otvorenost njegove poezije, narativnost i krajnja demokratizacija stiha, ne govore ništa o kvalitetu te poezije. Danas zaista niko se neće usuditi da ospori da je Volt Vitman bio veliki pesnik i da njegove pesme i pored otvorenosti stiha i jednostavnih tema, poseduju dubinu.

Slem poezija može biti duboka kao i svaka druga poezija. Ona zapravo baštini najbolje iz dva sveta. Baštini nasleđe američke i evropske književnosti s jedne strane, a s druge strane baštini nasleđe savremenog i eksperimentalnog pozorišta u prvom redu metode Ježi Grotovskog, Euđenija Barbe, Pitera Bruka i Konstantina Stanislavskog. U tom smislu, slem poezija ništa ne gubi od svoje književne dubine zbog savremenosti i izvršene demokratizacije stiha, a samo dobija kroz performativni nastup na neobičnim mestima: pivnicama, klubovima i kafanama. Spustiti se među običan narod, među obične ljude, može se smatrati najvažnijom idejom koja prožima čitavu slem scenu.

Šta još slem scena nije? Slem nastupi se često dešavaju kao što sam pomenuo u noćnim klubovima. To su savremeni noćni klubovi koji uglavnom pripadaju "andergraundu". Andergraund je veoma širok i teško uhvatljiv pojam, tako da neću ovde upasti u zamku da pišem o nečemu što zapravo zahteva ozbiljan rad na nekom od prestižnih univerziteta. Andergraund je toliko slojevit, toliko suprostavljen sam sebi da bukvalno izmiče svakoj jednostavnoj i uprošćenoj definiciji, a naročito banalnim generalizacijama kvazi-akademskih krugova. Ono što zasigurno mogu reći iz mog šestogodišnjeg iskustva bavljenja izvođačkom, pesničkom scenom je da slem scena i slemeri pripadaju andergraundu i andergraund sceni. Ne bih dalje razrađivao ovu tezu, ali mislim da je veoma važno napisati šta slem scena, u okviru mnogo veće andergraund scene, zapravo nije.

Slem scena nisu pijani i razvaljeni pesnici koji čitaju sa papira i koji se klate dok čitaju. Vlada fama da zapravo sav taj "poetski andergraund" je izgovor za pijano razvaljivanje i baljezganje na sceni. Mogu da razumem odakle ovakvo mišljenje. Scena bez discipline, jasno određenih pravila i bez teorijske podloge je zapravo samo zbir frikova koji su se sakupili da sami sebe zabave i da jeftino šokiraju slučajno pridošlu publiku.

Dalje razrađujući ovu negaciju, duboko verujem da slem poezija nije psovka koja je sama sebi svrha. Neki pesnici usled nedostatka inspiracije i potpuno pogrešnog shvatanja andergraund scene, smatraju da će biti zanimljivi ako psuju sve vreme i banalnostima zatrpavaju stejdž i publiku. Psovka je dozvoljena u poeziji, ali ne uvek i ima opravdanje samo ako se koristi kao izražajno sredstvo i ako se uz pomoć psovke nešto poručuje. Ako je psovka sama sebi svrha, a banalnost princip, onda treba otvoreno reći da takvi "pesnici" ne pripadaju slem sceni.

Slem scena bez obzira što pripada andergraund sceni (čija nam definicija izmiče), zahteva disciplinu i dobro usvojenu tehniku izvođenja pesme. Ova preko potrebna disciplina podrazumeva da slem pesnici dobro nauče svoje pesme i da su sigurni u tekst. Nema ništa žalosnije i odvratnije, nego videti slemera ili slemerku koji nisu dobro naučili sopstvenu pesmu i koji na taj način ponižavaju i sebe i publiku koja je došla da ih sluša. Ovo je kao prvo veliko nepoštovanje prema publici koja je došla da vidi nešto kvalitetno i značajno a dobila je fake izvođača. Kao drugo, takav slemer nema poštovanja ni prema sebi kada može da dozvoli da izađe nespreman na scenu i da svi prosto mogu da "udahnu" njegovu nesigurnost i loš nastup.

Takođe, jedna od najčešćih grešaka je kada neiskusan slemer pokrije glavu mikrofona rukom i "bubnja" u mikrofon. Možda u svojoj glavi on misli da je zanimljiv, ali publika ga ne čuje, a glas mu je kao iz bureta u kome je kiseli kupus. Ovakve stvari se dešavaju usled loše koncentracije ili ako je izvođač usled straha od nastupa previše popio, o čemu ću pisati u nastavku teksta. Nastup slemera u većini slučajeva ne treba da bude improvizacija, već mora da postane finalni proizvod dobro naučenih tehnika i preciznih pravila, koja pomažu da se pesma dobro izvede pred publikom.

Zatim ogromna je razlika između izražajnog nastupa i dranja. Zato je bitno insistirati na kvalitetnom ozvučenju, jer loše ozvučenje tera izvođača da se "dere". Manje iskusni slemeri se "deru" dok nastupaju, jer ne mogu sebe objektivno da sagledaju sa strane i uoče zapravo da treba da rade na ekspresiji i jasnom izrazu.

Pomenuo sam disciplinu i pravila. Tačno se znaju pravila u slemu. Odsustvo muzike, nastup traje do tri minuta, a slemer mora da bude spreman i uvek motivisan za nastup. On nema pravo da se napije pre nastupa, deluje neubedljivo i da svi vide da je "ličan" i nesiguran na sceni. On je tu da bi publici ponudio kvalitetne sadržaje, a ne zato da bi negovao sopstvenu sujetu. Koliko god da je publika razvaljena, čak i da su svi pijani, slemer mora da nastupi "strejt" i da pokaže svoje najbolje kvalitete koji bi bili umanjeni alkoholisanjem. Pogrešno je mišljenje da velika količina alkohola oslobađa performera i da je njegov nastup bolji. To samo njemu tako izgleda jer ne može objektivno da sagleda sebe sa strane, kako izgleda kada je pijan. Međutim publika vidi sve mane pijanog izvođača, koji se klati na sceni, gubi oštricu i nema dobru percepciju ni sebe, a ni publike kojoj treba da prenese svoju energiju.

Disciplina podrazumeva i da slemer nedeljama pre nastupa radi na sebi. Postoje jako dobra eksperimentalna pozorišta u kojima može da poboljša svoj nastup i da usvoji glumačke tehnike koje mu mogu pomoći da bolje izvodi svoju poeziju. Slem radionice kao i stalna edukacija i čitanje knjiga su nezaobilazni proces u napredovanju svakog slem izvođača. Ako se može govoriti o slem sceni kao andergraund sceni, onda otvoreno treba reći da naš andergraund podrazumeva disciplinu i rad na sebi. Mnogo je veće zadovoljstvo posle nastupa popiti pivo ili pelinkovac, jer onda je to nagrada za uloženi trud, umesto da se strah od nastupa rešava alkoholom. Postoje mnogo bolje metode da se slemer oslobodi treme i primenjuju se na slem radionicama.

Nastaviće se...